DIANNA DIVERNOE

 

ŠAPUTANJE

FENIKS U CIGARI

U pepelu od cigare želja se rađa

I svakim novim dimom opet će doći

Ta čežnja da me strelama otrovnim gađa

Kad propadne i zanos ove večite noći.

 

Samoća me ispunjava među zidovima belim

Kad samoća me u obručima steže

Kad mogu nadi novoj s cigaretom da se veselim

Kad toliko tog me k tebi opet lancima veže.

 

U svakom pepelu cigare ja opet se rodim

Ko feniks s kresom šibice što se budi

Tad ljubav u beloj sobi u mislima vodim

S tobom i privijam te na gole grudi.

 

U samoći koja sobom se ko muzika nosi

Kad zanos noći propadne u oblaku dima

Tad bih levom rukom da te nađem u kosi

Ko da u beskraju strasti u meni te ima.

 

 

I u svakom pepelu cigare se rodim.

6.10.2011

 

SVE BIH DALA DA SI SAMO MOJ

Kao trag noći koja svetluca u jutra

Kao trag pesme koja se peni

Tako bih u tvom naručju dotakla sutra

Sve bih dala da pripadaš meni.

 

S svitanjem jutra samoća me spaja

Dok slušam samotnog sunca taj poj

A ja bih s tobom pokucala i na vrata raja

Sve bih dala da si samo moj

 

Kao od te zore što vije se prah

Uzah te strasti me u jutrima grebe

Tako bih s tobom delila svoj dah

Tako bih da te celog imam za sebe

 

Kao korak noći koji nas spaja

Strasti večite, i erotike poj

Tako bih s tobom išla do raja

Sve bih dala da si samo moj.

 

SONETNI VENAC

                                       

                                                  DAJANA DIVERNO

 

 

ZBOG TEBE 1

 

Zbog tebe se budim noću svesna da vreme ne briše tuge,

I džaba u tišini beskrajne noći pokušavam dotaći rubove sna.

Lakše bi mi bilo da mogu s tobom odleteti na talase duge

i pronaći najlepša blaga koja bi život mogao da da.

 

Pričala sam ti o sebi i nadi da ću te imati do kraja

Pričala sam ti o snovima i želji da u nama uvek ima ljubavi više,

Želela bih dotaći s tobom rubove tog zlatnog beskraja

O zašto ovo vreme bar malo sve moje tuge ne ume da briše?

 

Ppnekad se pitam ko sam, kao da ne prepoznajem sebe

U jutrima maglovitim tražim te, a samo prst dotiče prozorska stakla.

Noćima zbog tebe sna nemam, sva živim samo za tebe.

I znam da bih te svom dušom svojom s radošću nežno dotakla.

 

Pustiću dušu da sniva, u snove može ići sa tobom,

U jutrima mislima s tobom ljubav me nosi na talase duge.

U snovima tim čekam života kraj, da kažem svečano zbogom.

Zbog tebe se budim noću svesna da vreme ne briše tuge

 

ZBOG TEBE 2

 

Zbog tebe se budim noću svesna da vreme ne briše tuge,

Svesna da očima ovim ne mogu dovesti taj lik im drag.

Još mislim jednom ću moći biti kao sve neke druge,

I jednom ću u radosti celoj preći taj tvoj prag.

 

Kako bih samo sa ljubavlju htela da ti sebe celu dam

Da osetim deo tvog tela u sebi kako podrhtava u urancima rose.

Tako bih te grejala dušom u jutrima u kojima sada si sam

I prste bih stavljala na tvoja plaće, ramena, grudi i kose.

 

Ne mogu ništa od toga, mogu samo da snivam

Kako se u ljubavi svo ovo nebo zbog nas plavi.

Mogu samo beskrajem u očima da te skrivam

Da osetim kako bar ta mala nada sav led u meni topi i kravi.

 

Zbog tebe budim se noću svesna da vreme ne briše tuge,

i boli ostaju iste, a ja još uvek dišem i postojim.

U jutrima mislima s tobom ljubav me nosi na talase duge

I znam da u svoj toj boli crnoj, dušom celom dušu tvoju volim.

 

 

ZNAM 1

 

I znam da u svoj toj boli crnoj, dušom celom dušu tvoju volim

Da ne mogu da suspregnem taj bolan uzdah srca što plače.

Ne pričam , iako znam da nikad neću moći da ti odolim

I sve nade me još drže, a ja bih da me stegnu još jače

 

Kako bih s ljubavlju htela sebe da ti celu dam,

 Kako bih ukrala najlepše zvezde i splela zvezdani splet.

Tako me sve to kida i vuče, to sada vidim, to sada znam.

Al još raste u meni ta ljubav, taj najlepši nebeski cvet.

 

Ti si moj san života, ta ljubav o kojoj duša mi sniva,

Gledam u oblacima i vidim oči tvoje blistaju zlaćanim sjajem.

Tako te srce od svih pogleda jasnih u dubinama svojim skriva

Tako vodim ljubav sa tobom tim celim jarkim danim beskrajem.

 

I pišem venac ljubavi da ti ga jednom poklonim i dam,

Sve reči ovde me bude, celoj mojoj duši znače.

Tako me sve to kida i vuče, to sada vidim, to sada znam

Da ne mogu da suspregnem taj bolan uzdah srca što plače.

 

 

NE MOGU DA SUSPREGNEM UZDAH

 

Da ne mogu da suspregnem taj bolan uzdah srca što plače

Srca što te skriva u ponorima beskrajne tame svoje,

Tako mi te oči tvoje ko dah života celog znače,

Da mislim da je cela ova planeta ovde samo zbog nas dvoje.

 

Toliko bih toga želela da ti kažem – a ne umem,

Jer bojim se zavešće  me opet taj tvoj glas blag.

Da me zbog tog susprezanja kidaju sve te čežnje dane strune

A znam da si ti duše moje taj kamen sjajni – drag.

 

Ne umem sebi da kažem, stani i nemoj patiti više,

Vremenom presahnu boli, korito tuge se prazni.

Dođu proleća nova, a moja ista čežnja će da miriše

Živim bez tebe, živim kao po nekoj kazni.

 

Sva ljubav sveta je mala, kad vidim ljubav moju za tebe

I znam da to opisati ne umem, to je nešto što se poje.

Toliko bih rado volela da ti mogu predati sebe

I mislim kako je planeta ova stvorena samo zbog nas dvoje.

 

 

PLANETA ZA NAS DVOJE

 

I mislim kako je planeta ova stvorena samo zbog nas dvoje

Samo za strasti putene koja bi nas grlila lako.

Tako bih te stegnula, zgrabila pod skute svoje

I volela bih te strasno, požudno i jako.

 

Teško je biti žena u samoći koja dugo me grli,

U samoći koja me noću kida raljama svojim.

Tako rado bih htela – jutrom s željom tebi hrlim

Da osećam kako u strasti toj se gubim i ne postojim.

 

Hiljadu puta već padoh kad pomislih na tebe i nas

Na zemlju koja bi nam sreću uranka mogla dati,

Da još uvek mislim odnekud čuću taj tvoj glas

I po hodu, po koraku tvoje srce ću poznati.

 

Hiljadu puta već pukoh dok ime tvoje šaptom mijem

I za zrno ljubavi tvoje bih kleknula i počela da molim

Tako bih grudima svojim želela da te grijem

Kako te samo ludo, strasno volim

 

 

KAKO TE SAMO LUDO, STRASNO VOLIM

 

Kako te samo ludo, strasno volim,

to tek sada osećam, to tek sad najbolje znam.

Zbog tebe jutrom ustajem, zbog tebe postojim,

dušom i telom želim sebe da ti dam.

 

Kako bih poljupcima obraze da ti grejem,

da dobro spoznam tvoje lice i tu skončam na tren.

Kako bih da se  s tobom veselom danu smejem,

i budem tvoja uteha kad si tužan, kad si snen.

 

Ne znam ni sama šta bih još dala za tebe,

da mogu bar deo tvog života da budem, da vladam,

da ti poljupcima kapke dodirujem, nežno predajem sebe.

Sva u boli bez toga ko na olujnom plamenu - stradam.

 

Bila bih tvoja sreća, tvoj osmeh, tvoje čudo

Tvoj veseli mesec laki, tvoja crna leptirica.

Kako te samo volim, tako strasno, tako ludo,

I osećam da znam svaku crtu tvog lica.